Chapter 32:

Uranjanje u Ješuino ime samo

Ovaj članak je dostupan i na: English Español Deutsch Indonesia Français Nederlands

U Sveopštem Poslanju (širenju Radosne Vesti – Jevanđelja), Ješua nam govori da idemo u sve narode, uranjajući učenike i podučavajući ih da povinuju svim stvarima koje nam je On zapovedio. Većina glavnih verzija Sveopšteg Poslanja govori nam da moramo uroniti Njegove učenike „u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.“ Većina verzija glasi ovako:

Jevanđelje po Mateju 28: 18-20:
„18 Tada im Isus priđe i reče: „Data mi je sva vlast na nebu i na zemlji.
19 Zato idite i naučite sve narode, krsteći ih (tj. uranjajući ih) u ime Oca i Sina i Svetog Duha,
20 i učeći ih da drže sve što sam vas uputio. I evo, Ja sam uvek sa vama, sve do svršetka ovog doba. Amein.”

Ovaj članak će objasniti zašto verujemo da je upućivanje na „Oca, Sina i Duha Svetoga“ verovatno bio kasniji dodatak ovom tekstu, kako bi se prilagodio drevnom paganskom konceptu trojedinog boga poznatom kao Trojstvo. Objasnićemo takođe zašto verujemo da bismo trebali uroniti Ješuine učenike samo u Ješuino ime.

Pre nego što počnemo, nije mala stvar preporučiti odstupanje od nominalne vrednosti teksta, i to ne radimo olako. Pošto je ovo tako ozbiljno pitanje, prvo preispitajmo istoriju, kako bismo razumeli potrebu za promenom.

Kada su Grci napali zemlju Izraela oko 333. godine pre nove ere, grčki je postao lingua franca (ili jezik trgovine) u celoj zemlji Izraela. Potom, kada su Rimljani preuzeli kontrolu nad zemljom, latinski je zamenio grčki jezik kao lingua franca, ali oba jezika su se uveliko govorili. To je možda bilo poput Evrope danas, gde obrazovani ljudi i trgovačka klasa govore i nekoliko jezika pored svog maternjeg jezika. Ipak znamo da je hebrejski još uvek bio maternji jezik Jevreja (uključujući i verske Jevreje), jer je natpis preko Ješuinog krsta (ili stuba) bio napisan na grčkom, latinskom i hebrejskom.

Jevanđelje po Luki 23: 38:
„38 Iznad Njega je bio natpis slovima grčkim i latinskim i hebrejskim: „Ovo je kralj Jevreja.”

Kao sveštenik, Josif Flavije je rekao da je govorio hebrejski, ali da nikada nije dobro naučio grčki jezik, jer Jevreji ne vole da uče jezike drugih naroda. „Takođe sam se silno mučio da bih stekao učenje Grka i razumevanje elemenata grčkog jezika, mada sam toliko dugo bio naviknut da govorim sopstveni jezik, da ne mogu izgovarati grčki sa dovoljno tačnosti: jer naš narod ne ohrabruje one koji uče jezike mnogih naroda.“
(Josif Flavije, Antikviteti, 20: 11: 2)

A ako je Josif Flavije preferirao hebrejski jer je Jevrejin, onda ima smisla samo to da su Ješuini učenici takođe to preferirali. To je razlog zašto nam rani crkveni oci kažu da je barem Jevanđelje po Mateju napisano na hebrejskom jeziku. Neki od primera:

„Matej je sastavljao reči na hebrejskom dijalektu i svaku je prevodio kako je mogao.“
(Papias [oko 150-170. n.e.] Citiran od Euzebija u Crkvenoj istoriji, 3:39)

Origen Adamantije nam kaže da je Matej pisao na hebrejskom, jer ga je napisao za jevrejske vernike (tj. Nazarećane).

„Prvo [Jevanđelje] napisano je prema Mateju, istog onog koji je nekada bio poreznik, ali potom poslanik Ješue Mesije, koji ga je objavio za jevrejske vernike, napisao ga je na hebrejskom.“
(Origen, oko 210. godine n.e., citirano od Euzebija, Crkvena istorija, 6:25)

Jeronim Stridonski je rekao da je pozajmio kopiju hebrejskog evanđelja po Mateju od Nazarećana u sirijskom gradu Borea (Berea), ali da nije poznato ko ga je preveo na grčki jezik.

„Matej, koji je takođe Levit, i od poreznika je postao izaslanik, prvi od svih jevanđelista je sastavio Jevanđelje Mesije u Judeji na hebrejskom jeziku i pismu, u korist onih obrezanih koji su poverovali, ko ga je preveo na grčki jezik nije dovoljno utvrđeno. Nadalje, sam hebrejski prevod je do danas sačuvan u biblioteci u Cezareji koju je mučenik Pamfil tako marljivo sakupljao. Takođe su mi dozvolili Nazarećani koji koriste ovaj svezak u sirijskom gradu Borea da ga kopiram. U kome treba napomenuti da, gde god da je jevanđelista … koristio svedočanstvo Starog Pisma, on nije sledio autoritet sedamdeset prevodilaca [grčke Septuaginte], već Hebrejski original.“
(Jeronim Stridonski, oko 382. godine n.e., Životi iluzornih ljudi, 3)

Međutim, ako je Jevanđelje po Mateju prvobitno napisano na hebrejskom, a zatim prevedeno na grčki jezik, jer je bilo namenjeno jevrejskoj publici, onda ima smisla samo da su drugi jevrejski apostoli (Jakov, Petar, Jovan itd.) svoje poslanice prvo napisali na hebrejskom ili aramejskom, jer su to bili njihovi svakodnevni jezici. U tom kontekstu primetite kako nam Klement iz Aleksandrije govori da je Šaul (Pavle) napisao svoju poslanicu Jevrejima na hebrejskom jeziku i da je to pažljivo preveo Luka i objavio među Grcima.

U delu nazvanom Ipotipoze, da ukratko sažmemo to pitanje, on [Klement Aleksandrijski] nam je dao skraćene izveštaje o svim kanonskim Pismima, … poslanicu Jevrejima za koju tvrdi da je napisao Pavle Jevrejima, na hebrejskom jeziku ; ali da ju je Luka pažljivo preveo i objavio među Grcima.
(Klement Aleksandrijski, Ipotipoze, na koje se poziva Euzebije u Crkvenoj istoriji, 6:14:2)

Euzebije nam takođe kaže da je Šaul (Pavle) na hebrejskom jeziku napisao svoju poslanicu Jevrejima i da je kasnije prevedena.

„Jer, kao što se Pavle obratio Jevrejima na jeziku svoje zemlje; neki kažu da je tako jevanđelista Luka, a drugi da je Klement preveo poslanicu.“
(Euzebije, oko 315. godine n.e., Crkvena istorija, 3: 38: 2-3)

Jeronim Stridonski izričito kaže isto to, samo drugim rečima.

„On (Pavle) je pisao Poslanicu Jevrejima na hebrejskom jeziku, to jest svojim jezikom i to vrlo tečno, dok su stvari koje su elokventno napisane na hebrejskom jeziku bile još elokventnije pretvorene u grčki jezik.“
(Jeronim Stridonski, oko 382. godine n.e., Životi iluzornih ljudi, Knjiga 5)

Postoji više citata i mnogo bi više mogli reći, ali ima smisla da su pisma jevrejskih apostola bila sačuvana na hebrejskom jeziku kako bi ih koristili Nazarećani, jer nam Epifanije Kiparski kaže da su Nazarećani u četvrtom veku bili „vrlo učeni na hebrejskom jeziku. “

„Nazarećani se ne razlikuju u nijednoj bitnoj stvari od njih (misleći na Ortodoksne Jevreje), jer praktikuju običaje i doktrine propisane Jevrejskim Zakonom; osim što veruju u Hrista. Oni veruju u vaskrsenje mrtvih i da je univerzum stvorio Bog. Oni propovedaju da je Bog Jedan i da je Isus Hrist Njegov Sin. Oni su veoma učeni na hebrejskom jeziku. Oni su čitali Zakon (misleći na Mojsijev zakon)…. Stoga se razlikuju … od pravih hrišćana jer ispunjavaju do sada [takve] jevrejske obrede kao što su obrezivanje, Šabat i drugi. “
[Epifanije Kiparski, “Protiv jeresi”, Panarion 29, 7, str. 41, 402]

Dalje, naučnici su odavno primetili da Obnovljeni Savez (“Novi Zavet“) ima dobro gramatičko značenje na hebrejskom, ali vrlo loš gramatički smisao na grčkom. Ipak, istoriju pišu pobednici, a nakon što je Rim poterao Nazarećane u podzemlje, počeli su da uče Pismo na latinskom. Latinski je prihvaćen kao „jezik Pisma“ na zapadu, dok muslimani nisu osvojili Carigrad 1453. godine, zbog čega su pravoslavni sveštenici bežali u zapadnu Evropu. Pravoslavni sveštenici su sa sobom donosili svoje grčke tekstove, uključujući i takozvani Textus Receptus (ili „Primljeni tekst“). Tako je Zapad verovao da su grčki prevodi pravi originali. Ova ideja nije bila široko osporavana sve do 20. veka, kada su tekstualni kritičari počeli da ističu da mnogi odlomci imaju više smisla ako se pretpostavi da su napisani na hebrejskom jeziku.

Postoji i verzija Obnovljenog Saveza („Novog Zaveta“) na sirijsko-aramejskom jeziku koja se zove Pešita (što znači „ravno“ ili „jednostavno“). Neki veruju da Pešita potiče iz nestalih originala iz prvog veka. Iako je ova ideja vrlo uzbudljiva, postoje mnogi razlozi zašto je ona sumnjiva. Kao prvo, sirijsko-aramejski jezik Pešite nije isto što i galilejsko-aramejski jezik na kojem su Ješua i njegovi apostoli govorili. Takođe se u tekstu koristi mnogo helenizama ili grčkih reči. Neki veruju da je to vrhunski prevod sa grčkog na sirijsko-aramejski, dok drugi veruju da potiče iz originalnih rukopisa, ali je kasnije znatno izmenjen kako bi se uskladio sa grčkim. Bilo kako bilo, Pešita ne predstavlja zbirku originalnih pisama iz prvog veka.

Uprkos svemu tome, generalno verujemo da je Pismo koje danas imamo pouzdano. U to verujemo jer se svi ovi tekstovi, i istočni i zapadni, uglavnom slažu u većini tačaka. Međutim, postoje neke specifične tačke u kojima se ovi tekstovi ne slažu jedan sa drugim. Čitava oblast proučavanja kao što je tekstualna kritika bavi se tim pitanjima. Ipak, iako je tekstualna kritika fascinantna, obično na nju ne trošimo puno vremena, jer je naše vreme ovde na ovoj zemlji vrlo ograničeno, a Ješua nam je rekao da svoje vreme ovde na zemlji iskoristimo za podizanje jedinstvenog globalnog carstva za Njega. Moramo ostati fokusirani na ovaj zadatak ili nećemo uspeti da izgradimo Ješuino carstvo. Međutim, u ovom slučaju moramo napraviti politiku izuzetka i posvetiti neko vreme proučavanju Mateja 28:19, jer specifična formulacija ove zapovesti govori istinskom učeniku, šta mi (a šta ne) treba da radimo.

U tekstualnoj kritici je uzeto, zdravo za gotovo da su pisari promenili tekstove. To objašnjava zašto postoji toliko različitih rukopisa. Navodni cilj tekstualne kritike je da se izvuče ono što su prvobitni rukopisi morali da kažu. Barem među iskrenim igračima, način na koji to rade je upoređivanje jednog rukopisa sa drugim. Ako nešto postoji u starijem tekstu, ali ne i u novijem, to je dokaz da je nešto oduzeto. Suprotno tome, ako nešto postoji u novijem tekstu, ali ne i u starijem, tada se tvrdi da je nešto dodato. Dodavanje i oduzimanje je direktno i grubo kršenje Pisma, koje nam govori da ne dodajemo ili oduzimamo od Pisma, da ne bismo pretrpeli prokletstvo. Evo primera iz knjige Otkrivenja.

Otkrivenje 22: 18-19:
„18 Svedočim svakom ko čuje reči proroštva ove knjige: Ako neko nešto doda ovome, Elohim će njemu dodati zla koja su zapisana u ovoj knjizi.
19 A ako neko oduzme nešto od reči koje su u knjizi ovog proroštva, Elohim će mu oduzeti njegov deo iz Knjige Života, i od grada odvojenog („svetog“), i od onoga što je zapisano u ovoj knjizi.“

Postoje i druge zabrane dodavanja ili oduzimanja, ali uprkos ovim zabranama, postoji poznati primer dodavanja u 1. Jovanu 5: 7-8, koji je poznat i kao Jovanov Stih (Johannine Comma). Ovaj odlomak se ne pojavljuje ni u jednom od najstarijih grčkih ili latinskih rukopisa, a stih 7 ne postoji u Istočnoj Pešiti.

Prva Jovanova poslanica 5: 7-8 (Nova verzija Kralja Džejmsa)
„7 Jer na nebu postoje troje koje svedoče: Otac, Reč i Duh Sveti; a ovo troje su jedno.
8 I na zemlji postoje troje koje svedoče: Duh, voda i krv; a ovo troje se slažu kao jedno.“

Protestantska tekstualna kritika govori nam da je to izvorno bila napomena napisana latinskim (tj. katoličkim) rukopisom s kraja 4. veka. Odnosno, on je napisan nemarno na samim marginama pravog značenja, a onda kada je rukopis kasnije kopiran, neko je izvrnuo nemarno napisan rukopis na samim marginama pravog značenja, i pretvorio u dva odvojena stiha koja su zatim ubačena u tekst. Ovi dodatni stihovi polako su se uvukli u druge latinske rukopise tokom srednjeg veka. Zatim su dodati u grčku tradiciju rukopisa u 15. veku. Dakle, prvo imamo stihove koji su se prvo dodali u latinsko-katoličko Pismo, a zatim u grčko Pismo (koje koriste pravoslavci i protestanti). Možda šokantno, iako su protestantski učenjaci svesni da su ti stihovi dodati, oni se i dalje objavljuju u protestantskim Biblijama bez ikakvih objašnjenja u kojima bi se navelo da ne postoje u najstarijim latinskim ili grčkim rukopisima, i da stih 7 ne postoji u istočnoj Pešiti!

Zapitajmo se, zašto su stihovi dodati Protestantskom Kanonu kada su protestantski učenjaci znali da ti stihovi ne postoje u najstarijim poznatim tekstovima? I zašto u većini verzija nema objašnjenja? Jedan od odgovora je da je Sotona glavni falsifikator i da voli da stvara falsifikate. Kao i svi falsifikatori, on želi da njegove laži naliče što više istini. Dakle, dok Pismo govori o Ocu, Sinu i Duhu, Duh je neuteran (neodrediv) na hebrejskom, i dok ima glas, nema ni telo ni ime. Sotona nam daje kao falsifikat drevni egipatski „tri-u jedan“ trio „Izida (Isis), Horus i Set“, koji se obožavaju kao inicijali IHS u Rimokatoličkoj crkvi.

Iako je potpuna rasprava o Trojstvu izvan okvira ovog članka, ono što ovde moramo videti je kako se ona razlikuje od onoga što je rečeno u Pismu. Trojstvo navodi ideju o „tri boga u jednom“, koji su odvojeni, ali jednaki (a paradoksalno su još uvek jedno). Suprotno tome, Pismo nas uči da se Elohim može manifestovati na više načina. Nikada ne ograničava broj načina na koje se Elohim može pokazati na tri. Dalje, Tanah (Stari zavet) nikada ne pominje ideju o „tri boga u jednom“, kao što to čini Trojstvo. (Za detalje pogledajte „Ješua: Manifestacija Elohima“, u Nazarećanskim Studijama Pisma, tom 1.) Ovo je vizuelni prikaz klasičnog (tzv.) Trojnog Štita sa dodatim hebrejskim slovima.

Kao što smo videli u Nazarećanskom Izraelu, Tora je data Izraelu kao venčani ugovor. Da li ćemo biti prihvaćeni kao Ješuina mlada zavisi od toga koliko dobro poštujemo Toru kroz dar Ješuinog Duha. Međutim, ovo zahteva održavanje najvažnijeg duhovnog odnosa, 24 časa, 7 dana u sedmici (24/7), sa Ješuom. Da bismo udovoljili Ješui, moramo neprestano boraviti u Njemu, dok Sam Ješua živi istovremeno i u nama i u Njegovom Ocu. To je suština spasonosnog odnosa.

Jevanđelje po Jovanu 17: 20-23:
„20 Ne molim samo za njih nego i za one koji poveruju u Mene posredstvom njihove reči,
21 da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi; da i oni u Nama jedno budu, da i svet veruje da si Me Ti poslao.
22 I dao Sam im slavu koju si Ti dao Meni, da budu jedno kao što smo Mi jedno,
23 Ja u njima i Ti u meni: da budu savršeno u jednom, i da pozna svet da si Me Ti poslao i da Si ih voleo, kao što si Ti Mene voleo.“

Odnos koji uči Katolička crkva veoma se razlikuje od ovoga. To je zbog toga što katolici potajno obožavaju Izidu (Isis), Horusa i Seta, čak i ako toga možda nisu ni svesni. Ovim se krši Prva Zapovest: nemoj imati drugog elohima (lažne bogove) ispred Njega.

Druga knjiga Mojsijeva ili Izlazak 20: 2-3:
„2 Ja sam Jahve (YHWH), tvoj Elohim, koji te je izveo iz egipatske zemlje, iz doma robovanja.
3 Nemoj imati drugih elohima (bogova) ispred Mene.“

U Otkrivenju i Poslednjim vremenima videli smo da je misteriozno Vavilonsko carstvo, efektivni produžetak Egipatskog carstva i da služi istim lažnim bogovima, samo sa različitim imenima. Ovaj niz carstava je hiljadama godina tlačio Izrael i ponovo će nas ugnjetavati u nadolazećoj nevolji. (Za detalje pogledajte Otkrivenje i Poslednja vremena.)

1. Egipat (Jezekilj 29: 1-30: 26)
2. Asirija i Ninevija (Naum 3: 1-19)
3. Vavilon (Otkrivenje 18: 2, Jeremija 50-51)
4. Medo-Persija (Danilo 8: 20-22, 10:13, 11: 2)
5. Grčka (Danilo 11: 4)
6. Rim (postojao kada je napisano Otkrivenje)
7. Osmanski islamski kalifat (1299-1922)
8. Vavilonski svetski poredak sa sedištem na Bliskom Istoku, sa objedinjenom religijom i obnovljenim islamskim kalifatom.

Rim je šesto ponavljanje ovog egipatsko-vavilonsko-rimskog sistema zveri. Razlog zbog kojeg Rim poštuje Izidu (Isis), Horusa i Seta je upravo zato što je deo egipatsko-vavilonsko-rimske zveri. U ovom svetlu, sada razmotrimo činjenicu da je Matej 28:19 jedino mesto u Pismu gde Ješua kaže da će da uroni svoje učenike u tri imena. Evo modifikovane nove verzije Kralja Džejmsa.

Jevanđelje po Mateju 28: 18-20:
„18 Tada im Ješua priđe i reče: „Data Mi je sva vlast na nebu i na zemlji.
19 Zato idite i načinite učenike u svim narodima, uranjajući ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha,
20 i učeći ih da drže sve što Sam vas uputio. I evo, Ja sam uvek sa vama, sve do svršetka ovog doba. Amein.”

Dok Katolička crkva tvrdi da Matej 28:19 i Prva Jovanova poslanica 5: 7-8 daju dva dokaza za Trojstvo, i ako shvatimo da je Prva Jovanova poslanica 5: 7-8 kasniji dodatak tekstu (i da ne bi trebao biti tamo), čini se da argument o Trojstvu podržava samo Matej 28:19, što ga čini usamljenim dokazom ideje o„trojedinom bogu“. Problem sa tim je što nam je na svim drugim mestima u Pismu, rečeno da uronimo Ješuine učenike u Njegovo ime (i ništa više). Ovde nećemo dati iscrpan spisak, ali evo nekih od primera: u Delima 2:38, Kefa (Petar) govori narodu da se jednostavno uroni u Ješuino ime.

Dela apostolska 2: 38:
A Petar im reče: „Pokajte se i neka se svako od vas uroni u ime Ješue Mesije za oproštenje svojih greha, i primićete dar Ruach HaQodesh („Svetog Duha“).“

Dela 8:12 samo spominju uranjanje u Ješuino ime.

Dela apostolska 8: 12:
„12 Ali kad su poverovali Filipu, koji je objavljivao dobru vest o carstvu Elohimovom i o imenu Ješue Mesije, uranjali su se i muškarci i žene.“

U Korintu, kada je bilo postavljeno pitanje o doktrini, vernicima je rečeno da budu uronjeni u Ješuino ime.

Dela apostolska 19: 3-5:
„3 Tada im je on rekao: „Kojim uranjanjem ste bili uronjeni?” A oni su odgovorili: „Jovanovim uranjanjem.”
4 Pavle je zatim rekao: „Jovan je zaista uranjao uranjanjem pokajanja, govoreći ljudima da veruju u Onoga koji dolazi posle njega, to jest u Ješuu Mesiju.”
5 Kad su to čuli, uronili su se u ime Jahve Ješue.“

Možemo li videti kako, u stihu 5, uranjanje u ime Jahve-Ješue (tj. „Gospoda Isusa“) aludira na isti odnos prebivanja o kome je Ješua govorio u Jovanu 17: 20-23?

U Delima 22:16 rečeno nam je da su uronjeni u Jahvino (YHWH) ime, ali iz drugih naših studija znamo da ime Ješua sadrži ime Jahve, i zato se ovo odnosi na Jahve-Ješuu (često pogrešno prevedeno kao „Gospod Isus“ ).

Dela apostolska 22: 16:
„16 I zašto sad oklevaš? Ustani, uroni se, i operi svoje grehe, pozivajući se na ime Jahve (YHWH).’“

Drugi sličan primer postoji u Delima 10: 47-48, gde su učenici uronjeni u ime Jahve (koji se odnosi na Ješuu).

Dela apostolska 10: 47-48:
„47 Može li iko uskratiti vodu da se ne uranjaju ovi koji su primili Odvojeni Duh („Sveti Duh“) kao što smo ga i mi primili?”
48 Tako ih je uputio da se urone u Jahvino (YHWH) ime. Tada su ga zamolili da ostane nekoliko dana.“

U Rimljanima 6:3, Šaul (Pavle) nam govori samo da budemo uronjeni u Mesiju Ješuu. Ne spominje Oca ili Duha.

Rimljanima poslanica 6: 3:
„3 Ili zar ne znate da smo svi mi koji smo uronjeni u Mesiju Ješuu, uronjeni u Njegovu smrt?“

Galatima 3: 26-27 govori samo o tome da su uronjeni u Mesiju (Ješuu), i opet aludira na vezu prebivanja koju Ješua spominje u Jovanu 17: 20-23.

Galatima poslanica 3: 26-27:
„26 Zaista, svi ste vi sinovi Elohima kroz veru u Mesiju Ješuu.
27 Jer koji se god u Ješuu uroniste, u Ješuu se obukoste.“

Pa, šta da radimo sa ovim informacijama? Pismo kaže da se svaka stvar ustanovi sa dva ili tri svedoka i da jedan svedok nije dovoljan.

Peta knjiga Mojsijeva ili Ponovljeni Zakon 19: 15:
„15 Jedan svedok neka ne ustaje protiv čoveka ni za kakav prestup ili greh, kakav god greh da je počinio. Neka svaka stvar bude potvrđena na osnovu izjave dva ili tri svedoka.“

Matej 28:19 je usamljeni svedok za uranjanje u tri imena. Suprotno tome, imamo mnogo svedoka koji su bili uronjeni samo u Ješuino ime, a Prva Zapovest zabranjuje da se obožava drugi elohim.

Razmotrimo i dela crkvenog oca Euzebija. Euzebije je bio rimokatolički učenjak i nazvan je ocem crkvene istorije. Bio je biskup u Cezareji 314. godine n.e. i prisustvovao je Saboru u Nikeji, kada se raspravljalo o prirodi „Božanstva“, i kada je i uspostavljena katolička doktrina. Pre Sabora u Nikeji, Euzebije citira Mateja 28:19, nekih 17 puta, u svojim spisima, i nikada ne navodi trinitarnu formulu. Uvek citira Matej 28:19 kao: „Idite i načinite učenike svih naroda u Moje ime.“ Na primer:

„Jednom rečju i glasom rekao je Svojim učenicima:„ Idite i načinite učenike u svim narodima u Moje ime, učeći ih da poštuju sve što Sam vam zapovedio … “
(Dokaz Evanđelja po Euzebiju, knjiga III, poglavlje 6, 132 (a), strana 152.)

Da budemo potpuniji, treba takođe spomenuti da postoje hebrejski rukopisi Mateja, koji uključuju i hebrejski rukopis Šema Tova. Iako ovaj rukopis hebrejskog Mateja takođe sadrži helenizme (i ne smatra se da je originalni rukopis), moramo primetiti da rukopis Šem Tova ne sadrži trinitarnu formulu. Umesto toga, stihovi 19-20 kažu jednostavno:

Jevanđelje po Mateju 28: 19-20:
„19 Idite
20 i učite ih da vrše sve ono što Sam vam zapovedio zauvek.“

Zaključak:

Ozbiljno je sugerisati da odstupamo od nominalne vrednosti Pisma, ali pošto imamo samo jednog svedoka za trinitarnu formulu, i veliki broj svedoka koji poziva samo na uranjanje u Ješuino ime, možemo samo zaključiti da bi trebalo da budemo uronjeni samo u Ješuino ime.
Kompletna studija o uranjanju je van obima ovog članka, ali ako ste bili uronjeni u imena „Oca, Sina i Duha“, Nazarećanski Izrael preporučuje ponovno uranjanje samo u Ješuino ime. Takođe preporučujemo da tokom uranjanja tražite od Jahve da vam odagna sve nečiste demone i duhove, poput Trojstva, Izide (Isis), Horusa i Seta (i svih ostalih nečistih demona).

Često postavljana pitanja:

U hrišćanskoj misli, uranjanje je jednokratni događaj. Ovo odražava stvarnost kojom se samo jednom trebamo uroniti u Ješuino telo (pod pretpostavkom da smo uronjeni u Ješuino ime, i nema drugih imena). Međutim, prema hebrejskoj misli, uranjanje je redovan događaj. To se dešava nakon pokajanja ili pre vršenja obreda pomazanja. U idealnom slučaju želimo da koristimo živu vodu, koja se verovatno odnosi na vodu koja je dovoljno čista da održi život. To ne mora nužno biti tekuća voda, kao kroz istoriju što se koristio spor potok ili druge vrste bazena (ili čak i kada). Ako nema dostupnog prirodnog izvora vode (kao što je izvor, reka ili jezero), neki ljudi veruju da kada ili bazen takođe mogu poslužiti, pod uslovom da se pojedinac u potpunosti može uroniti u vodu, što predstavlja simbolično sahranjivanje greha „starog čoveka“.
Tradicionalno Jevreji peru svoja tela i odeću kako bi se pripremili za Šabat i praznike. Kad god želimo da pristupimo Elohimu ili se okupimo sa Njegovim narodom, prikladno je oprati se i obući čistu odeću. Ipak, postoji nešto posebno vezano za uranjanje u Ješuu, jer ono simbolizuje posebnu vrstu pokajanja, smrti i ponovnog rođenja.

Jevanđelje po Jovanu 3: 5:
5 Ješua odgovori: „Zaista, zaista, kažem ti, ako se neko ne rodi od vode i od Duha, ne može ući u carstvo Elohimovo.“

Uranjanje je samo ritual, ali u ritualima postoji moć. Ješua je bio uronjen od strane Yochanan-a HaMatbil-a (Jovana Uronjivača) pre nego što je započeo svoju službu, jer je to odgovaralo ispunjenju svake pravednosti.

Jevanđelje po Mateju 3: 13-15:
13 Tada Ješua dođe iz Galileje na Jordan k Jovanu da ga uroni.
14 A Jovan htede da ga odvrati govoreći: „Ti treba mene da uroniš, a ti dolaziš k meni!”
15 Ali Ješua mu odgovori: „Dozvoli da sada tako bude, jer to nama odgovara da ispunimo svu pravednost.“ Tada Mu je dopustio.“

Nakon što izađemo iz vode, trebamo se setiti da tražimo Ješuin Duh i trebamo nastaviti moliti dok ga On ne pošalje, jer uranjanje bez primanja dara Duha simbolizuje pokopavanje u smrti i mi tada trebamo da primimo duhovni život. Jedna stvar koju trebamo znati o daru Duha je da ga moramo neprestano prizivati, ili on neće ostati. Ako u početku prizovemo Duha, ali onda prestanemo da ga prizivamo, Duh će osetiti da više nije dobrodošao i on će otići sve dok ga ponovo ne poželimo da se vrati nazad. Ovo je ono što znači ne „ugasiti“ Duh.

Prva poslanica Solunjanima 5: 19:
19 „Duh ne gasite.“

Oni koji prime dar Duha, a zatim predaju Duhu kontrolu nad svojim životom, znaće to kada ga prime, jer će on doneti nepogrešiv osećaj mira. Nakon što se ispune Njegovim Duhom, postaće veoma željni da pomognu u izgradnji Ješuinog tela na globalnom i lokalnom nivou. To je zato što Ješuin Duh gradi Svoje telo, i zato će svako ko je pokrenut Ješuinim Duhom biti voljan da izgradi Njegovo telo.

Ponekad se ljudi fizički operu u vodi, ali ne polažu svoj život da bi pomogli da se izgradi Ješuino globalno telo. Ovo zahteva Ješuino ime, ali ako u našem životu i našem ponašanju ne dođe do fundamentalnih promena, to je samo uranjanje u ime, i nema nikakve koristi od toga. Mora da postoji radikalna promena u srcu u korist služenja Ješui, ili odnos prebivanja nije započet, i ne može se uspostaviti dvosmerna životodavalačka veza sa telom.

Kompletna diskusija o uranjanju moraće da sačeka neko drugo vreme, ali možemo znati kada smo ispunjeni Ješuinim Duhom, jer tada želimo da nađemo mesto u telu u kome dajemo svoj najbolji doprinos. Zbog toga, dok se tehnički uranjamo (peremo), može biti korisno da nas đakon ili starešina vode u tom procesu i posluže kao svedoci. Ako u vašem kraju ne postoji kvalifikovani nazarećansko-izraelski starešina ili đakon, možete pozvati nebo i zemlju kao svedoke vašeg uranjanja i to može uspeti, sve dok ne uđete u pravi odnos sa telom, koji uspostavlja dvosmernu životodavalačku vezu. Bez ove dvosmerne životodavalačke veze, ne pomažemo u izgradnji Ješuinog globalnog tela.

Nadamo se da će ovaj članak pomoći da objasnimo zašto Nazarećanski Izrael smatra da bi trebalo da budemo uronjeni samo u Ješuino ime i šta da radimo ako smo uronjeni u trinitarna imena. Nadamo se takođe da će pružiti neke korisne informacije za one koji žele primiti prebivanje Ješuinog Duha, i zašto će ih Ješuin Duh voditi da žele da pomognu izgradnju Ješuinog tela u celom svetu.

If these works have been a help to you and your walk with our Messiah, Yeshua, please consider donating. Give